Био је и тада петак, 17. новембар, али 1989. године. Петак који је у црно завио бројне рударске породице из алексиначке општине. Тај петак био је и задњи радни дан за 90 рудара прве смене који су страдали у пожару у северном ревиру јаме „Морава”. Сирена која је тада означила несрећу била је и последња која се зачула на Алексиначком Руднику. Скоро три и по деценије не чује се ни она која означава долазак нове смене, нити рударски поздрав „Срећно”. Након ове несреће, држава је 1990. затворила рудник који је експлоатисан од 1883. године, а алексиначки рудари своје „ухљебљење” нашли су у другим рудницима у Србији.
Сећајући се страдалих рудара пре 34 године њихове колеге, представници рудника и два репрезетативна синдиката, као и Месне заједнице Алексиначки Рудник, су данас на Новом гробљу положили цвеће на спомен обележје у комплексу где је сахрањен већи број тада погинулих камарата.
Свих ових година након затварања рудника провејава питање хоће ли Алексинац поново бити град рудара.
*Извор Алпрес Интернет портал Алексинац
Радници РА”Вршка Чука”Аврамица су по ко зна који пут својом солидарношћу доказали да су добри и вредни људи,увек спремни да притекну у помоћ! Иако малобројни, успели су да помогну и укључе се у реализацију плана израде мобилијара и уређења дворишта […]
