РГП “Алексинац”

Историјат

Давне 1883.године Алексинчанин Ђорђе Димитријевић, лекар у Београду и власник алексиначке пиваре Јохан Апел затражили су и добили повластицу звану „Краљевац“, да на површини од 950 хектара могу испитивати и експлоатисати рудно благо.

Прве тоне угља послужиле су као погонско гориво за пивару, која је 1884.године, пресељена у Ниш. Године 1887, Апел и Димитријевић врше нова истраживања и добијају нови документ такозвани „Нови Краљевац“, са додатних 260 хектара земљишта. Рудник 1902.године купује белгијски инжењер Емил Форман, власник великих Белгијских рудника на Сомбри, за 40.000 тадашњих динара. Форман је исте године са 66 белгијских акционара основао „Безимено друштво рудника угља у Алексинцу“, са седиштем у Бриселу. Већ у наредне три године произведено је 40.000 тона угља, а до Првог балканског рата 50.000 – 60.000 годишње. За време Првог светског рата Аустро-Немачке окупационе власти произвеле су укупно 170.000 тона угља, да би на крају рата у повлачењу скоро уништиле рудник.

Године 1922. радило је 1013 радника, а 1923.године догодила се велика несрећа када је настрадало 10 рудара, исте године набављене су три тролне локомотиве немачке фирме „Сименс“. Између два светска рата, Алексиначки рудник је сматран најуноснијим угљенокопом у Србији. За време II светског рата рудник преузимају Немци, а директор је био белгијанац Арнолд који је 16. фебруара 1946.године, разрешен дужности, када је рудник и национализован.

Највећу производњу Алексиначки рудници остварили су 1963.године, када је произведено из шест окана – 444.007 тона угља. У то време на руднику ради рударска и индустриска школа, надзорничка школа, постоји бесплатна трамвајска линија до Алексинца, хотел, школа са теренима, библиотека, дом културе са биоскопом , самачки хотели, амбуланта, фабрика за производњу шљаканих блокова. У време јефтине нафте, експлоатација је сконцентрисана на II окно „Mорава“ које је 1981.године произвело 251.433 тона угља у северном и јужном ревиру. До затварања рудника, у јами „Морава“ вршена је експлоатација угља на 750 метара од површине (на К-445) и била је најдубља угљена јама у Србији и Југославији.

Године 1989. дошло је до велике несреће када је од тровања угљен-моноксидом (пожар у свежој ветреној струји) изгубило живот деведесет рудара, када је рудник и затворен.

Од 1990. године, Алексиначки рудник наставља са радом као специјализовани извођач рударских радова у подземној експлоатацији угља. Сада је то највеће предузеће за извођење рударских радова у Србији.